Autoimuske bolesti su kada naš odbrambeni sistem stvara antitela (autoantitela) protiv nekog svog organa.

Šta je autoimunska bolest?

U našem organizmu postoji odbrambeni tj. imunski sistem. Uloga mu je da nas „štiti“ od infekcija. U uslovima očuvanog zdravlja imunski sistem razlikuje sopstvene molekule od stranih. Njegova složena aktivnost, sinteza antitela, koja je kod zdrave osobe harmonizovana-regulisana, menja se u stanju bolesti i nastaje neki od oblika poremećaja imunoregulacije.

Tako se dogodi da kod jedne osobe, ukoliko ona ima genetsku sklonost, posle brojnih, ponavljanih virusnih infekcija, posle nekog stresa, nastaje patološko stanje – sinteza antitela protiv sastojaka sopstvenih organa, tj. autoantitela.

Autoantitela su veoma različita. Nekad su specifična prema organu (organ-specifična autoantitela). Takva su antitela prema sastojcima ćelija štitaste žlezde, antitela prema tireoglobulinu (AtTg) koji je značajna belančevina tireoidne ćelije, kao i antitela prema tireoidnoj peroksidazi (AtTPO), tj. enzimskom kompleksu, značajnom za sintezu hormona štitaste žlezde. Autoantitela mogu biti i sistemska u npr. sistemskom eritemskom lupusu. Postojanje autoantitela u serumu osobe još ne znači autoimunsku bolest.

Autoimunska bolest tireoideje – AIBT

Ispoljava se na nekoliko različitih načina, za koje je zajedničko da su uzrokovani poremećajem regulacije imunskog sistema.

Najčešće autoimunske bolesti štitaste žlezde su: Thyreoiditis lymphocytaria Hashimoto (HT), imunska hipertireoza (Morbus Graves Basedow, MGB), nekad ispoljena sa endokrinom orbitopatijom.

Sa pomenutim autoimunskim bolestima štitaste žlezde, mogu istovremeno da se ispolje: hronični poremećaji pljuvačnih žlezda (sindrom suvih sluznica-Sy Sjǿgren), autoimunska hemolizna anemija, perniciozna anemija, smanjenje broja trombocita, Vitiligo, Rheumatoid arthritis, Diabetes mellitus (typ 2, ali i typ 1) Morbus Addison, Coeliakia, Lupus erythemotosus-SLE, Sclerodermia, Vasculitis superficialis.

Kako se potvrđuje autoimunska bolest tireoideje?

Savremeni metodi dijagnostike daju mogućnost da se pouzdano ispita, proveri i prati tok AIBT.

Najvažnije je obaviti klinički pregled i prepoznati simptome i znake, značajne za kvalitet života te osobe.

Pregled tireoideje ultrazvukom pokaže promenjen eho (hipoehogenost), volumen žlezde (atrofična ili hipertrofična žlezda), kao i eventualno već nastale čvorove (noduse) u tireoideji.

Scintigrafijom tireoideje, jasno se zapaža nehomogenost u distribuciji radiofarmaka. Na mestima gde su autoantitela uzrokovala oštećenje ćelija štitaste žlezde, ne može biti nakupljanja radiofarmaka.

Analiza uzoraka seruma dokazuje prisustvo autoantitela (AtTg, AtTPO, AtTSHR).

Citodijagnostička punkcija tkiva tireoideje (fine needle aspiration, FNA) posle bojenja, daje mogućnost analize tireoidnih ćelija, kao i mesta limfocitne infiltracije žlezde.

Uspešnost lečenja AIBT

Ova hronična bolest se mora što ranije dijagnostikovati i prema utvrđenom stanju bolesnika i starosti, primenjuje se onaj oblik lečenja koji će dati najbolje efekte.

Evo primera: ukoliko smo potvrdili da postoji Hashimoto tireoiditis, a on progresivnim smanjenjem tireoidne funkcije vodi u subkliničku, a zatim u ispoljenu hipotireozu, lečenje je kontrolisano dozirana nadoknada hormona štitaste žlezde. A međutim ukoliko osoba ima autoimunsku hipertireozu (Morbus Graves Basedow, MGB) primenjuju se lekovi koji smanjuju sintezu hormona štitaste žlezde (tireostatici). Ukoliko se dogodi se da ni posle godinu dana primene pomenutih lekova nije moguće normalizovanje nivoa hormona u krvi bolesnika (stabilna remisija), savetuje se operativno uklanjanje štitaste žlezde, a ako je bolesnik starijeg doba primena radioaktivnog joda (¹³¹J) u terapijske svrhe.